Pre desetak godina bio sam u potpunosti posvećen preslušavanju svega što je imalo veze sa ska muzikom. Originalni first wave bendovi sa Jamajke, roots rege, skinhead rege, britanska ska scena, nemačka ska scena, američki third wave, ska pank. Slušao sam sve što mi je došlo pod ruku.  Ipak, two tone scena je ostavila najveći utisak na mene i to je jedina inkarnacija ska muzike koju i danas slušam. To je uzbudljiva plesna muzika koja je, iako izvorno sa Jamajke, nosila u sebi nešto autentično britansko. Posle desetina preslušanih bendova i kompilacija, nakon stotina pesama, jedan bend se izdvajao. The Specials su bili ubedljivo najbolji bend iz te generacije. Rekao bih da prevazilaze okvire ska scene i predstavljaju bez obzira na žanr jedan od najoriginalnijih britanskih bendova. Fascinirala me je činjenica da se radi o ekipi koja je multirasna, muzički u svojoj srži svira jamajčanske melodije ali sa pank energijom, pri čemu na bini i van nje imaju rokenrol stav. Takođe, imaju političke tekstove i nadrkanog manično-depresivnog pevača koji se nikad ne smeje. Dakle, nema cirkusa i zabave radi zabave.Ska ritam je za Specialse bio baza koju su koristili da se izraze i pljunu u lice tadašnjem režimu Margaret Tačer.

Dakle, The Specials su krvi što mi je misli okupirala ideja plesne muzike koja nije samo jeftina zabava, već ima svoju socijalnu i političku dimenziju, te sam pasionarano počeo da tragam za bendovima koji su imali slične namere i inspiraciju – od američkog folka, funka i soula, elektronike 80ih, densa 90ih..bilo šta što je teralo na mrdanje i ples, a imalo je u sebi subverzivnu, odnosno političku poruku. Bilo je puno radikalnih pank bendova, naročito na anarho , tj. crustpunk sceni koji su bili angažovani i čije je srce bilo na pravoj strani, ali mi se nije dopadala ideja zatvorenosti u pank geto. Teško da je njihova poruka uz takvu muzičku formu stizla do šireg kruga ljudi. Najzad, naišao sam na jednu recenziju koja je počela rečenicom : „Revolucionarni socijalizam na plesnom podijumu, deset godina pre subverzivnog pop anarhizma Chumbawambe – probajte The Redskins“.

The Redskins su jedinstven bend koji je često opisivan kao kombinacija soul diva Supremes i pank legendi poput Clash-a. U pitanju je sastav čiji su muzički uzori bili američki soul izvođači, ali su insistirali na angažovanim tekstovima, a uz to su jasno deklarisani kao socijalistički bend. Nakon raspada pank benda No Swastikas, The Redskins su 1982. godine u Jorku osnovali pevač i gitarista Chris Dean, basista Martin Hewes i bubnjar Nick King koga je kasnije zamenio Paul Hookham. Iako je grupa vrlo brzo izašla iz underground okvira i stigla do šire populacije, nikada nije postigla mejnstrim uspeh koji su im svi kritičari predviđali. Ipak, uticaj Redskinsa je ogroman. Prvo, uz nekoliko bendova (The Jam, The Style Council, DexysMidnightRunners..) doprineli su popularizaciji „crne“ muzike, tj. američkog soula i funka u Velikoj Britaniji. Drugo – pripadali su skinhead subkulturi i prezentovali su pravu sliku skinheada, radničke omladine koja nema nikakve veze sa neonacizmom i rasizmom. Treće – politički su oblikovali celu jednu generaciju klinaca u Engleskoj, i danas važe za jedan od najznačajnih levičarskih bendova.

Zvuk koji su Redskinsi doneli u koncertne sale Engleske bio je i ranije poznat na ostrvu. Međutim, mali broj grupa je svirao soul tako žestoko i strastveno poput Redskinsa. Najraniji snimci zvuče pankerski, pomalo i new-wave poput prvog singla „Lev Bronstein“. Ipak, njihova glavna inspiracija bila je američka transverzala  Detroit-Memfis, odnosno zvuk koji su stvarali crni i beli muzičari u Motown i Stax recordsu. Iz tih razloga Redskinsi su brzo u svoju zvučnu sliku dodali brass deonice i uživo su uvek nastupali uz dvočlanu ili tročlanu duvačku sekciju. Prepoznatljiv je uptempo ritam bubnja koji su Britanci već zavoleli tokom northern soul groznice 70ih, pumpajuće bas deonice Hewesa i pravednički vokal Chris Dean-a koji ponekad zvuči kao da je vanbračni sin Otisa Reddinga. Kada je u pitanju gitara, može se govoriti i o rokabili zvuku, naročito u pesmi „Go Get Organized“. „Let’s make it work“ je veoma ozbiljno odsviran funk,  kao i hit „Bring it down“. Malo sporija tema, recimo u stilu Stax balada je „Take no heroes“. Uostalom, kada su u pitanju muzički uzori Redskinsa, možda je najbolja ilustracija izbor obrade koja se nalazi na njihovom jedinom albumu „Neither Washington Nor Moscow“, a to je „Ninety-Nine And A Half“ pesma koju su napisali apsolutni autoriteti soul muzike : Wilson Pickett, Eddie Floyd (Stax records) i Steve Cropper (Stax, Booker T, Blues Brothers band). Treba poslušati koliko dobro ova obrada zvuči uživo kod Johna Peela. Zvuk benda je kombo različitih, uglavnom afroameričkih muzičkih pravaca koji vas teraju da plešete, ali i razmišljate.

Samo ime sve govori. Članovi grupe su bili skinheadi. Imali su vrlo upečatljiv stil. Bili su kratko ošišani i nosili su harington jakne i martine. Chris Dean je čak često nastupao u zategnutim bokserskim patikama. Pojavili su se upravo u vreme kada su desničarske stranke u Britaniji regrutovale klince, naročito pripadnike skinhead supkulture i trovali ih rasističkom i neonacističkom propagandom. Šteti koja je nanesena ovoj inače autentičnoj radničkoj supkulturi (koja izvorno nije desničarska i rasistička) doprineli su i tabloidi koji su sve skinhede etiketirali kao rasističke vojnike koji napadaju migrantske četvrti. Redskins su odigrali značajnu ulogu u popravljanju imidža pokreta i širenju ideje antifašizma i internacionalizma među omladinom koja je u to vreme bila ideološki pogubljena i frustrirana nezaposlenošću. Možete zamisliti koliko nadrealno je prosečnom Englezu delovao spot „It can be done“ – tri skinheada i dva crnca plešu uz funky ritmove i pevaju o socijalističkoj revoluciji i pravima radničke klase. Sve to snimljeno je ispred dvorane u kojoj se održava koncert James Browna. Ne samo zbog svojih socijalističkih ubeđenja, već i zbog svog izgleda i stila, članovi benda su često bili meta napada neonacista. 1984. Godine u Londonu tokom koncerta koji je organizovan povodom rastuće nezaposlenosti, neonacisti su upravo za vreme nastupa Redskinsa napali bend i publiku. Predvođeni Nicky Crane-om (ozloglašeni neonacista, kasnije deklarisani homoseksualac i bizarna ličnost) nacisti su uspeli da razbiju koncert, ali su vrlo brzo rudari iz Jorkšira (koji su bili obezbeđenje na koncertu) i pripadnici antifašističke akcije još žešće odgovorili na napad.

Kada govorimo o tekstovima i ideologiji, tu tek počinje priča o ovom prerano ugašenom bendu. Frontmen Chris Dean i basista Martin Hewes su za vreme delovanja grupe bili članovi Socijalističke radničke partije Engleske, političke organizacije koja je svoju ideologiju zasnivala na revolucionarnim učenjima Lava Trockog. Neither Washington nor Moscow but international socialism – rećiće trockisti. Prvi singl grupe je „Lev Bronstein“, što predstavlja pravo ime Trockog, tako da su se od samog početka hrabro i jasno deklarisali.

Vreme njihovog delovanja poklapa se sa vladavinom konzervativke Margaret Thatcher koja je tokom 80ih bila u otvorenom ratu sa radničkom klasom. Represija konzervativaca u tom periodu poslužila je kao inspiracija velikom broju muzičara, ali niko nije bio toliko žestok i radikalan. Gotovo da ne postoji ni jedan tekst ovog sastava koji nije politički inspirisan. Dean je čak tvrdio da nema nameru da umara publiku svojim privatnim životom, ljubavnim i sličnim temama, te da će bend delovati dok to bude bilo potrebno narodu koji je u konstatnom ratu sa vladom. Osnovna tema koja se provlači kroz tekstove je potreba za organizovanjem i ujedinjenjem radnika, rudara i seljaka, kao i rušenje konzervativnog režima i uspostavljanje boljeg društva na pravednijim osnovama.  Ovo nije slučajno i nije prizemno parolašenje, jer se u trenutku kada se bend nalazio na vrhuncu u Velikoj Britaniji dešavao verovatno najradikalniji i najkrvaviji protest u novijoj istoriji ostrva – štrajk rudara. Ideja konzervativne vlade je bila da rudnike uglja, koji su do tada bili u državnom vlasništvu, privatizuje a mnoge i da zatvori. To je za posledicu imalo veliki broj nezaposlesnih i bukvalno uništenje pojedinih sela i gradova koji su živeli od rudarstva. Takođe, cilj Tačerke bio je uništenje sindikalnih organizacija koje su joj bile prepreka da realizuje svoj ekonomski program. Govorila je o rudarima kao o “unutrašnjim neprijateljima”, kao i da sindikalisti ne dele vrednosti koje imaju ostali ljudi u Britaniji.

Album Redskinsa je soundtrack štrajka koji je trajao godinu dana 1984. – 1985. Gotovo svaka pesma je bila poput manifesta, a potrebno je samo pogledati naslove pesama : “The Power Is Yours!” , “Go Get Organized!” “It Can Be Done!” itd. “Keep On Keepin’ On!” je posebno posvećena rudarima u štrajku :

Can’t remember such a bitter time

The Boss says jump! The workers fall in line

I’m not down, but I’m feeling low

The whip us into line

With the threat of the dole

Time & time when the workers rise

The fightback’s stabbed by a neat backstab

& the papers lies

Leaders lead us into blind retreat

One by one we take the money

Ten by ten we face defeat

Keep on keepin’ on yeah

‘Till the fight is won

Čini se da bend nije bio zaražen samo muzikom crne Amerike, već je poruke i stil pisanja pesama preuzeo od Curtisa Mayfielda, Marvina Gaya, Gil Scot Herona itd. Za razliku od angažovanih pank pesama koje su u sebi imale izvesnu dozu nihilizma, autodestrukcije ili čak mržnje, karakteristično za angažovane američke soul izvođače je da šalju poruku nade i podrške njihovom narodu (npr. “A Change Is Gonna Come” – Sam Cook ) Redskinsi su militantni i ratoborni, ali osnovne ideje njihovih pesama su : jedinstvo, nada, vera u pobedu radničke klase i podrška onim u prvim redovima.

Tokom trajanja štrajka bend je održao bezbroj koncerta i benefita za rudare, a binu su često delili sa Billy Bragg-om, Smithsima, Misty in Roots i gej aktivistima Bronski Beat. Tokom svirki pozivali su rudare da se sa bine obrate publici i zatraže od njih podršku u borbi za svoja prava i dostojanstven život. Imajući u vidu da su mere konzervativne vlade imale punu podršku mejnstrim medija, cilj je bio da svirajući zaraznu plesnu muziku pokušaju da dođu do što većeg broja ljudi i prenesu im poruke rudara i sindikata u štrajku.

Ipak tokom ove borbe koja se vodila na svim frontovima bend je shvatao da simbioza njihove revolucionarne borbe s jedne strane i sve veća popularnost muzike sa druge strane neće moći dugo da traje. Bilo je sve teže odoleti muzičkoj mašineriji i ostati dosledan socijalističkim idealima koji su im bili primarni. Štrajk se završio 1985. godine porazom rudara, uz bilans od nekoliko desetina mrtvih i povredjenih, a više hiljada rudara je uhapšeno.  Nekoliko rudnika je zatvoreno, a nezaposlenost u brojnim rudarskim sredinama je bila rekordna. Chris Dean i društvo su nastavili da prave pesme, a svirali su i na antirasističkoj, tj. antiaparthejd turneji. Krenule su i prve svirke van Engleske, u Holandiji, Italiji i Francuskoj. Pesme koje su pojavile 1985. i 1986. godine možda su i najzrelije sa sve boljim aranžmanima, a izašao je i njihov prvi i jedini album „Neither Washington Nor Moscow“. U trenutku kada su trebali da predju u mejnstrim vode i možda izdaju ploču iza koje bi stala velika izdavačka kuća, u septembru 1986. godine u Minhenu održali su svoj poslednji koncert. U jednom od poslednjih intervjua 1986. godine Dean je nagovestio kraj:  „U ovom trenutku, radnička klasa nije u ratu sa gazdama i vladom, ljudi nisu na ulicama, i čini mi se da Redskinsi ne predstavljaju ništa drugo do apstraktnu propagandu“.

Iako možemo žaliti što ovaj bend nije proizveo više uzbudljivih soul, funk i rokenrol pesama i nije nastavio svoju političku misiju, u datim okolnostima potpuno je jasna odluka o prestanku delovanja. Na neki način, Dean je raspuštanjem grupe dokazao koliko su Redskinsi bili jedinstven bend, vođeni idealima u koje su strastveno verovali, te da u njihovoj karijeri novac i šoubiznis nisu bili prioriteti. Redak slučaj u istoriji popularne muzike da ova prethodna rečenica ne zvuči kao pankrok mit i kliše.