Za Zdenka Franjića prvi put sam čuo početkom novog milenijuma, kada su u Novi Sad počele da stižu njegove čuvene kompilacije „Bombardiranje New Yorka“. Veliki broj bendova sa prostora bivše Jugoslavije, uključujući i naše lokalne, započeo je karijere upravo zahvaljujući Zdenkovoj izdavačkoj kući „Slušaj Najglasnije“.  Kažu, to je prva nezavisna izdavačka kuća u Jugoslaviji.

Zdenko Franjić se izdavaštvom bavi punih 30 godina, a objavio je prve demo snimke i albume bendova kao što su Majke, Bambi Molesters, Satan Panonski, Goribor, Damir Avdić, Autogeni Trening, Overflow, Gori Ussi Winnetou. Neki od navedenih izvođača su nastavli dalje i izgradili su ozbiljne muzičke karijere. Drugi su ostali verni „uradi sam“ etici. Kada je reč o nezavisnom izdavaštvu, zaboravite na tržišne principe ponude i tražnje. Nema pompezne promocije i love i nema ispeglane produkcije, već samo ljubav prema muzici. Pre nekoliko godina izdavačka kuća „Slušaj najglasnije“ objavila je sva izdanja za besplatano preuzimanje na internetu. Više stotina albuma grupa od Vardara do Triglava sada možete potpuno slobodno da skinete sa neta. To su rokenrol, pank i rege čudaci i entuzijasti koji vole da budu u Zdenkovom društvu.

Franjić je u novosadski klub Izba stigao opremljen velikim brojem diskova i ploča. Ja sam se na bogatoj Zdenkovoj distro trpezi poslužio kompilacijom meni potpuno nepoznatih osječkih bendova „Osijek posle bombe 1981 -1991.“, a kupio sam i izdanje „Rege Rege“, odnosno disk koji je povod za naš razgovor „Rock City Novi Sad“ iz 2002. godine. Tačnije, kupovina je bila zajednička investicija sa jednim novosadskim basistom i dizajnerom, ali diskovi su i dalje u mom posedu. Ima moj broj.  To naravno ne mora da znači da ću se javiti.

No, Zdena nije samo izdavač. Uz pomoć laptopa, matrice, jednog mikrofona i disko kugle, nastupio je pred 20 Novosađana, a u publici je primećena i jedna mačka nezgodne naravi kao i jedan miroljubivi crni pas. Recitovao je poeziju underground umetnika i pevao. Iznenađujuće, podloga za njegov „Blondi bluz“ nisu bile bučne gitare i distorzija, već čuveni soul standard grupe Booker T & The MGs „Green Onion“.

Da li lutajići DJ Zdena više voli soul i crni zvuk ili gitare i rokenroll?

Volim fank, pank, rege, bluz, sve vrste muzike, pa čak i u prezrenom turbofolku može se naći nešto zanimljivo. Hevi-metal volim ako se zezaju, zapravo najviše cijenim duhovitost u muzici. Mislim da je muzika baza, a tekstovi su mi važniji.

Kada gledamo katalog izdavačke kuće „Slušaj najglasnije“, zaista ima mnogo različitih muzičkih stilova. Rekao bih da je organski zvuk nešto što povezuje sve te grupe čija si izdanja objavio?

Kućna radinost. Ima bendova koji su otišli u pravcu šoubiznisa, a ima nekih koji su ostali diy i rade albume redovno. To su mi najdraži izvođači. 1988. godine sam izdao prvu kasetu grupe Majke, a onda kada sam skupio šest bendova napravio sam prvu kompilaciju „Bombardiranje New Yorka“. Više sam radio bendove sa ovih prostora, ali i neke strane.

Imao si pokušaj da registruješ firmu?

Pa ja sam registrirao firmu u vreme Ante Markovića, za 300 maraka, ali sam otpao na prvoj dokapitalizaciji. Radio sam tada u banci, dobio sam otpremninu, napravio sam neke ploče, a onda je počelo ovo sranje kod nas, pa je sve stalo. Možda je bolje što je tako ispalo, jer bi danas bio kao „Dancing Bear“ ili tako neka izdavačka kuća. Ovako je dobro. Radim 10 albuma mjesečno.

Nisam do sada uspeo da odgonetnem. Zašto su Vinkovci rasadnik garažnog roka i panka? Mislim pre svega na grupe Pokvarena mašta, Majke, Satana Panonskog, ekipu iz Kojota…

Sad ću ti reći. To je čvorište puteva. Tamo su svakakvi ljudi dolazili. Umjetnici, pijanice, beskućnici, svakakav ološ, ali je bio i jedan producent koji je imao studio u Vinkovcima. Danas je u Croatia recordsu. On je dovlačio ploče iz Londona. Ima zanimljiva priča. Album „Raw Power“ od Stooges je izašao 1976. godine za zagrebački Suzy records, a tek se 1978. pojavio u dućanima. Dve godine je ta ploča stajala u skladištu, a jedan frend Lou Profe bio je skladištar, ali i panker i tako je tu ploču pre objavljivanja slušala ekipa koja će osnovati prve pank bendove kao što je „Loš zvuk“

https://www.youtube.com/watch?v=IFe0OfEtP2w

Objavio si dve kompilacije novosadskih bendova „Rock city Novi Sad“. Kako je došlo do saradnje sa Novosađanima?

To je bilo doba majspejsa. Ti novosadski dečki su mi se javili, poslali su mi i slike za omot, sve je bilo fino složeno, ja sam to umnožio i poslao na recenziju na par mjesta. I na kompilaciji Bombardiranje NewYorka sam imao novosadske bendove. Ja mislim da Novi Sad ima jako dobru scenu. Volim doći u Nublu, Crnu Kuću, evo sada u Izbu. Volim Dmt – Distorziju motorne testere, zatim UMT, oni su otišli najdalje, dobar album su snimili. The Hoppers su mi isto bili zanimljivi. Svi su dobri u tom svom fahu u kome sviraju, uglavnom garažni rok, ne znam kako se to već danas zove.

Više nisi samo izdavač. Ko je Lutajući DJ Zdena?

Pustim matrice, instrumentale ili mi nešto frendovi naprave i onda malo recitiram preko toga. U poslednje vreme to su tuđi tekstovi, uglavnom od dragih ljudi i odličnih pesnika. Radim to već neko vreme i sad sam se već izveštio.

Često recituješ tekstove Ivice Čuljka, poznatijeg kao Satan Panonski. Kako tumačiš njegovu neobičnu karijeru?

Za mene je on renesansni umjetnik, jer je pokrivao različite oblasti. Bio je muzičar, pjesnik i performer. On je sam šio odjeću u kojoj je nastupao. Upravo jedna moja prijateljica radi doktorat na temu performansa Satana Panonskog.  Bio je u ludnici, ali imao je sreće. Imao je dobru doktoricu, ćerku Jovana Raškovića, a i njegov stari je imao neke veze jer je bio bolničar, pa Ivica nije završio na Golom otoku gde su bili ljudi koji su imali slične zdravstvene probleme. Dobio je borderline dijagnozu. Imao je neke slobode, puštali su ga van. Meni je lično rekao da nikad ne bi toliko muzike napravio da nije tamo bio. Tamo je morao nešto stvarati. Muzika i slikarstvo su bili njegova terapija.

Razgovor sa Zdenkom emitovan je u emisiji Novosadski talas Radio Novog Sada. Celu emisiju možete preslušati ovde