„Nešto dobro se dešava u muzici“ – rekao je jedan moj prijatelj i podelio sa mnom odličan nastup potpuno nepoznatog benda snimljen u okviru programa sjajne radio stanice iz Sijetla KEXP.  To nije bio redak slučaj.  Na dnevnom nivou otkrijemo više desetina novih klinaca i sa samoprekorom konstatujemo da smo opet bili glupi kada smo kritikovali površnost milenijalaca. Mada, zaista iskreno mrzim taj izraz, a pogotovo prevod na naš jezik. Milenijalci – zvuči kao neki opskurni američki kult u unutrašnjosti  Luizijane, kao ono u prvoj sezoni serije True Detective.

Stvari nisu dobre generalno i zaglupljivanje, odnosno populizam dominira kako u svetu politike, tako i u umetnosti. Rokenrol je izgubio društveni značaj, a hiphop kao njegov naslednik u oblasti popularne kulture pao je na niske grane.  Pregleda i šerova nikad više, kamere i filteri su sve bolji, audio softveri su superiorni, ali sadržaj je blago rečeno idiotski.

S druge strane, možda je onda prirodno da se u takvim okolnostima okupacije zdravog razuma pojave džepovi otpora, bune i pobune. Tako smo umesto autotjun sranja i monotone plasticne produkcije, dobili male pobede poput sastava Idles, Wolf Alice, Sleaford Mods ili Future Islands. Takođe, mnogi rokenrol đedovi su se probudili iz dubokog sna i objavili prilično dobre i relevantne albume u poslednjih nekoliko godina.

Ne radi se samo u muzici. Internet je recimo domaći teren za razne jutjub komentatore, antivaksere i teoretičare zavere, ali mreža može da bude riznica znanja ako znate gde i šta tražite. Korisna je za istraživače i naučnike, ali kao što smo se uverili više puta, može biti i sredstvo otpora protiv korumpirane ili totalitarne vlasti.

Evo još jednog primera. Radio su davili, formatirali i gušili, pa se i tu desila mala pobuna. Ljudi imaju potrebu da govore ono što misle, a neki drugi ljudi vole to da slušaju. Nisu svi fanovi modernog džuboks radija i robota ispred mikrofona. Zbog toga je podkast izašao iz undrgrounda i trenutno je na zapadu (naročito u Americi) izuzetno popularan medijski format.

Populizam i fašizam dominiraju i truju političku scenu.  21.vek je na veliku scenu doveo Erdogana, Vučića, Orbana, Putina, Trampa, pa opet imamo…. Okej, ovde mi ponestaje paralela i pozitivnih primera. Jedino što mi pada na pamet ulazi u domen člana 309 Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Davim vas dugačkim uvodom i nisam baš kompetentan da pišem o svim ovim stvarima. Mi smo ovdje samo zbog muzike, a sve što sam iznad napisao može da se svede na dve reči – Ima nade. Pred vama je nekoliko singlova, pesama i albuma koji su na mene ostavili pozitivan utisak u prethodne 2-3 godine. Neki su prilično popularni, drugi su nepoznati, jedni su pop, a drugi su pank. Jedina podela koju sam napravio jeste na „Đecu“ i „Đedove“.   Đeca ne moraju nužno da budu tinejdžeri, već su ušli u ovu kategoriju jer sam ih relativno skoro otkrio. Đedovi su lica poznata organima gonjenja i reč je o višestrukim povratnicima na muzičku scenu.

ĐECA

Fontaines D.C. – Big (Album Dogrel, 2019.)

Prilično sam ubeđen da je uspeh grupe Idles otvorio vrata za bendove ovog tipa.  Ova đeca su iz Dablina, sviraju nekakav postpank i imaju odlične tekstove. Prvi album su objavili pre par meseci.

„Dublin in the rain is mine
A pregnant city with a catholic mind
Starch those sheets for the birdhouse jail
All mescalined when the past is stale, pale
Dublin in the rain is mine
A pregnant city with a catholic mind
Slick little boy with a mind of Ritz
Pulling that thread for the next big fix, this“

Idles – Danny Nedelko (Joy as an Act of Resistance, 2018.)

Jedan moj poznanik ih je vrlo jednostavno i tačno opisao kao beskompromisno iskren bend. Zaista je tako kod Idles: tekstovi, sirova muzika i nastupi – sve je izuzetno iskreno i autentično. Poželiš da ih zagrliš kada ih vidiš.  Kroz pesmu o prijatelju iz drugog benda (Danny Nedelko je Britanac ukrajinskog porekla, član sastava Heavy Lungs) uspeli su da se bave velikim temama kao što je Brexit i žestoko da kritikuju engleski nacionalizam. Bio sam član jednog benda koji je pisao o lokalnim temama, a pokušavali smo da pišemo i o stvarima koje su političke i tiču se većeg broja ljudi. Delovalo mi je nemoguće da u jednoj pesmi možemo pomiriti te dve inspiracije. E pa moguće je. Zato su Idles carevi.

Parquet Courts -Almost Had To Start A Fight/In And Out Of Patience (Wide Awake!, 2018.)

Šesti album garažne ekipe iz Nju Jorka objavio je legendarni Rough Trade Records, a svi relevantni muzički portali su ga uvrstili među najbolja izdanja prošle godine. Ovde je hajp koji se stvorio oko benda u potpunosti opravdan, jer su uklopili nekoliko žanrova na samo jednoj ploči, a zadržali su svoj identitet garažnog benda.

The 1975 – Love It If We Made It (A Brief Inquiry Into Online Relationships, 2018.)

„Klinci su u redu“ napisao je Coco, a otpevala Yaya iz zagrebačke grupe Jinx.  Ova đeca iz Mančestera su najpopularnija u ovom prvom delu liste, verovatno su i najbogatiji i ja sam srećan zbog njih. Meni u isto vreme zvuče savremeno i  80s retro, a ovu pesmu je jutjub komentator (eto,  i od njih možemo ponekad čuti nešto pametno) opisao kao „This is song is basically our We didn’t start the fire.”  Thank you Kanye, very cool.

Jr. Thomas & The Volcanos – What A Shame (Rockstone, 2018.)

Ono što je pokrenula izdavačka kuća Daptone records (Sharon Jones, Charles Bradley) nastavio je Colemine records. O čemu se tu zapravo radi? Reč je pozitivnom trendu da se producenti i muzičari vraćaju uzorima koji su oblikovali jednu muzičku eru. U slučaju ove dve izdavačke kuće, baza je afroamerička soul i fank,ali i rege scena. Muzičari su do perfekcije „skinuli“ način svirke iz 60ih ili 70ih, a tehnike snimanja  često su namerno staromodne.  Rezultat su desetine, mozda i stotine izdanja u poslednjih deset godina koja zvuče retro, odnosno organski, i pravo su osveženje i podsećanje zašto volimo određeni muzički žanr. Osim afroameričke muzike, slične primere retro produkcije možete naći kod savremenih pank, postpunk ili oi bendova.

Desperate Journalist – Hollow (Grow Up, 2017.)

Ko ne voli Džonija Mara ne zaslužuje da živi – da malo iskrivljeno parafraziram Taška Načića. Ove devojke i momci ga definitivno vole, jer su mi The Smiths prva asocijacija kada ih čujem.  Vokal je posebno drag, deluje kao spoj Dolores iz The Cranberries i Nine iz The Cardigans. Žal za mlados’. Poseban plus ide za izbor imena benda.

Sam Fender – Hypersonic Missiles (Hypersonic Missiles, 2019.)

Sam Fender ima 23 godine, koliko je imao i Bruce Springsteen kada je objavljen njegov prvi album „Greetings from Asbury Park, N.J.“

Hypersonic Missiles

Dutch kids huff balloons in the parking lot
The golden arches illuminate the business park
I eat myself to death, feed the corporate machine
I watch the movies, recite every line and scene
God bless America and all of its allies
I’m not the first to live with wool over my eyes

I am so blissfully unaware of everything
Kids in Gaza are bombed, and I’m just out of it
The tensions of the world are rising higher
We’re probably due another war with all this ire
I’m not smart enough to change a thing
I’ve no answers, only questions, don’t you ask a thing

Oh, silver tongue suits and cartoons, they rule my world
Singing, it’s a high time for hypersonic missiles
And when the bombs drop, darling
Can you say that you’ve lived your life?
Oh, this is a high time for hypersonic missiles

Wolf Alice –  Sadboy (Visions Of Life, 2017.)

Ovi omladinci su promenili moj stav o modernoj muzici i delimično su odgovorni za to što ponovo pokušavam da uhvatim korak sa vremenom. Bio sam đed, ušuškan u zoni komfora okružen mojim pankom iz sedamdesetih, odnosno soulom iz decenije ranije. Onda sam pogledao drugi nastavak filma Trainspotting, a deo soundtrack-a bila je i jedna pesma grupe Wolf Alice. I više ništa nije isto, nikad neće biti kao što je bilo ranije. Sigurno se mnogi od vas nesrećnika koji su ko zna kako zalutali na ovaj blog vraćaju izdanjima kao štu su „Nevermind“ od Nirvane ili „Surfer Rosa“ od Pixies. Ako vam je srcu bliska ta estetika alternativnog roka iz devedesetih, zaista vam preporučujem oba albuma benda Wolf Alice. Dobitnici su nagrade za najbolji album u Velikoj Britaniji 2018. godine i jednako su mi dragi kao i Idles, pa bi i njih četvoro izgrlio prvom prilikom.

Future Islands – Seasons (Singles, 2014.) 

Nije slučajno što u slučaju ovog benda postavljam lajv nastup.

Gospodin u ružičastoj košulji je moj jutjub psihoterapeut. Želim da vam preporučim njegovu praksu.

Ovaj video zapis uključuje:

Synth pop muziku
Primitivni ples koji ponekad podseća na ska-reggae pogo
Povremeno erotsko izazivanje publike
Grajndkor vokale
Preteći pogled poput Džonija Rotena
Strast i posvećenost izvedbi.
Kada je reč o indikacijama, merama opreza i nezeljenim reakcijama na video – njih nema. Prepustite se.

ĐEDOVI

Paul McCartney – Who Cares (Egypt Station, 2018.)

Evo i dobro poznatih lica sa pristojnim, dobrim i odličnim pesmama. Ne treba ih posebno predstavljati, ali možda su nekome promakli sledeći aktuelni singlovi koji su po meni vredni pažnje. Prvi među jednakima je überđed Paul McCartney i lep spot – featuring Emma Stone

The Damned – Procrastination (Evil Spirits, 2018.)

Više od 40 godina nakon osnivanja benda, moji favoriti su se prvi put u karijeri plasirali u top 10 najslušanijih albuma u Velikoj Britaniji. Za bas deonice ponovo je zadužen Paul Gray, jedan od najboljih basista te prve pank generacije.

Richard Ashcroft – Surprised by the Joy (Natural Rebel, 2018.)

Predlažem da se snimi serija „Rat braće Gallagher“ koja će biti režirana u stilu epske fantastike, kako bi navukli ljude da gledaju. To je jedina (potencijalna) serija tog žanra koju bih pogledao. U međuvremenu – odrastite, zmajevi ne postoje. Postoji drug i građanin Richard Ashcroft koji je živ i prijatelj je braće Gallagher. Nekada je pevao u grupi The Verve. Ponovo je pustio kosu i bez velike frke snimio odličan album. Kao i uvek – direktan je i ličan. Čini mi se i nadam se da je konačno srećan.

Johnny Marr – Tracers (Call the Comet, 2018.)

Dok je njegovog kolegu iz matičnog benda usisala crna rupa rasizma i mržnje, Johnny Marr je u punoj formi. Gledao sam intervju na pomenutoj radio stanici KEXP i prosto je neverovatno koliko je jedan od najuticajnijih gitarista u istoriji rok muzike zapravo skroman čovek. Ali, kažu da je tako uvek sa najvećim u svom poslu.

Iggy Pop – Sunday (Post Pop Depresion, 2016.)

Prvo sam pomislio da je ovo iznenađujuće dobra muzika za matorog, a onda sam skontao da su tu i Josh Homme (QOTSA, Kyuss) i jedan od najboljih bubnjara novije generacije Matt Helders (Arctic Monkeys).  Iggy Pop ima 72 godine, a i dalje se skida go. Bravo za đeda.

Vic za kraj.
Mesto dešavanja: Lovćenac, opština Mali Iđoš.
Dete je iz mešovitog braka, otac je Crnogorac iz Lovćenca, majka je Mađarica iz Malog Iđoša.
Pita đjed dete prilikom posete Lovćencu (jak crnogorski akcenat): “Jel tako da si ti đedov Crnogorac? ”
Odgovara dete (ne toliko jakim akcentom) : “Igen Đede”