Pretpostavljam da sam jedina osoba u Novom Sadu koja je postala pankrok fan zahvaljujući grupi Guns n Roses. Jebi ga, pucajte. Šta da vam radim. Nisam kul. Tog leta, na prelazu iz osnovne u srednju školu intenzivno sam slušao Ganse i štreberski učio tekstove napamet. Pokušavao sam da skinem rifove i solaže i u tada još uvek dominatnoj muzičkoj štampi, čitao sam o pikanterijama sa turneja, kao i o počecima i raspadu tog velikog benda. Jedan od bugarskih diskova koji nismo vadili iz plejera bio je „Spaghetti Incident?“ , album polu-raspadnutih Gansa iz 1993.godine. Reč je zapravo o izdanju prepunom obrada, odnosno muzički omaž bendovima koji su uticali na karijeru Guns n Roses. Zahvaljujući tom incidentu prvi put sam čuo pank grupe Uk Subs, Misfits, Fear, The Stooges i The Damned, nakon čega sam postao deo jednog novog muzičkog sveta, koji je pomeren, čudan, uzbudljiv i drugačiji.

https://www.youtube.com/watch?v=iExvDFkBHIQ

Favoriti na tom izdanju Gansa bili su mi obrada grupe Fear – „I dont care about you, fuck you“ i moje prvo druženje sa britanskim sastavom The Damned – pesma „New Rose“, koju na „Spaghetti Incident“ albumu ne peva Axl Rose, već basista Duff McKagan, najveći panker u Gansima.

Ispostaviće se da je „New Rose“, stvar preko koje sam zavoleo pank, zapravo prvi pank singl koji je snimio neki britanski bend i to 22.oktobra 1976. godine. Dakle, pre Pistolsa, Kleša i ostalih.

Samo ta činjenica, dakle prvi britanski pank singl u istoriji, bila bi dovoljna da The Damned uđu u enciklopedije popularne muzike. Ipak, oni su mnogo više od toga, a albumi koje su kasnije snimali i karijera duga 40 godina čini ih jednim od najvećih rokenrol bendova u istoriji. Nakon sedamdesetih nabijenih pankom i anarhijom, usledili su „The Black Album“ i „Strawberries“, izdanja na kojima vidimo sav raskoš njihovog talenta i ljubav prema gotovo svim gitarskim žanrovima. Pank se ukrstio sa progresivnom rok muzikom, glam pokretom i garažnim šezdesetim. Kao da to nije dovoljno, usledila je nova faza u razvoju benda, a sredinom osamdesetih Damned uz Sisters of Mercy postaju najznačajniji gotik rok bend.

Za dugovečnost grupe i muzičku raznovrsnost značajni su bubnjar Rat Scabies i gitarista Brian James, ali su veći deo karijere bezbožnika iz Londona izneli nekadašnji grobar, a sada pevač i vampir – Dave Vanian i gitarista upečatljivog umetničkog imena Captain Sensible.

Kapetan je jedinstven lik u muzičkom svetu. Ne samo zato što je odgovoran za veliki broj hitova svog matičnog benda, već i zbog solo karijere osamdesetih kada nije imao problem da izadje iz pank okvira i snimi nekoliko izdanja koja su inspirisana disko i fank muzikom. Kaže da ne sluša muziku koja je snimljena posle 1980. godine. Dugogodišnji je antiratni aktivista, neprijatelj crkve i osnivač britanske partije „Blah!“ koja se zalaže za društvo organizovano po principima neposredne demokratije. Njegova strast su vozovi, obožava da koristi javni prevoz dok je na turneji i navija za fudbalski klub Cristal Palace.

Nakon izvanrednog nastupa na Egzitovoj Fjužn bini Sensible i ja smo se našli iza glavne bine, u prostoru predviđenom za novinare. Bio je u punoj uniformi. Prepoznatljiva crvena kapa,majica sa natpisom „Smash it up“i old school lenonke. Verovatno sam bio dvadeseti novinar koji mu pije krv, a bio sam i nervozan jer su nam organizatori dali samo 5 minuta da pričam sa čovekom koji ima toliko bogatu i živopisnu biografiju.

Pre nego što sam mu postavio prvo pitanje, primetio je da imamo gosta i pokazao rukom u pravcu pauka, koji se sa krova šatora u kojem je bio smešten improvizovani studio Radio Novog Sada, spušta pravo na moju glavu.

„Špijunira te. Pitam se za koga radi, ali mislim da je on jedan od naših“, kaže Captain Sensible.

Sjajna svirka. Ali primetili smo i lapsus. Najavio si – Sledeća pesma je za Papu – Ignite (trebalo je da najavi numeru AntiPope)

„Da. Zato me i zovu Kapetan Razumni.. zato što nisam razuman.“

Fanovi vole sve Damned albume. Ima tu za svkaog ponešto. Pank, njuvejv, gotik rok. Ali hajde da se osvrnemo i na manje poznate stvari, bar ovde u Srbiji, a to je tvoja solo karijera. Odakle želja da ranih 80ih staviš gitaru u drugi plan i postaneš pevač?

„Dobro pitanje. Ja zapravo ne volim da pevam i nisam želeo da budem u prvom planu. Tadašnja izdavačka kuća grupe The Damned je tražila da napravimo demo snimke za naredni album, a sticajem okolnosti ja sam pevao na tim probnim snimcima. Od 15 pesama koliko sam snimio, izdavaču se dopalo kako pevam na 4 ili 5, ostale pesme su odbacili. Imao sam desetak pesama sa mojim vokalom koje su bile neobjavljene. Nakon kratkog vremena pojavila se druga izdavačka kuća koja je želela da objavi odbačene demo snimke. Tako su sasvim slučajno te pesme postali hitovi, pre svega „Wot“ , „Happy Talk“ i „Glad it’s All Over“.

https://www.youtube.com/watch?v=qF-nbNSQaGc

Ovo je vaš drugi dolazak u Novi Sad. Prošlo je skoro 10 godina od nastupa na keju, s druge strane Dunava. U medjuvremenu ste izdali samo jedan album. Da li The Damned spremaju novo izdanje?

„Da. Upravo prošle nedelje smo bili u studiju. Evo završavamo turneju i posvetićemo se novim pesmama. Sve je spremno. Novi album izlazi u januaru. Naravno, kao i svi naši albumi biće drugačiji od prethodnih.”

Poslednji album „So Who’s Paranoid“ iz 2009. godine ima uticaja gitarskog zvuka iz šezdesetih?

„Jednostavno volimo tu garažnu svirku. Taj zvuk volimo više nego pank.”

U jednom intervjuu si rekao da voliš neke Pink Floyd pesme. Nije uobičajeno da neko iz pank sveta voli progresivni rok?

“Volim rani Pink Floyd. Syd Barrett je sjajan. Ne volim onu drugu stranu Pink Flojda, ono što slušaju agenti za nekretnine i bankari. Volim psihodeliju, pravu divlju muziku. To je takodje provokativna muzika, na ivici, baš kao i pank. Evo ti jedna preporuka. Ima novi bend iz Amerike, zovu se Wand. Sjajni su. Oni su pank flojd.”

Zašto ste album nazvali „So Who’s Paronoid“? Ko je paranoičan?

„To je pitanje koje svi treba da postavimo. Ne kažem da je The Damned umetnost. Ne bih nas nazvao umetnicima. Ali svi umetnici i svi koji se bave ovim poslom treba da podstiču ljude na razmišljanje. Moramo biti angažovani. Zato je odgovor na tvoje pitanje – svi treba da budemo paranoični. Nemamo privatnost, prisluškuju nas, čitaju nam poštu. Ljudi koji su kritičari vlasti, poput umetnika i aktivista su pod policijskom prismotrom. I sledeći put kada krenu neki nemiri, a možda i rat, te ljude će prve zatvoriti“

Poručuju mi da imamo još jedan minut za razgovor. Znam da voliš da koristiš gradski prevoz i na taj način upoznaješ gradove i ljude. Posebno voliš vozove. Da li si imao prilike da se upoznaš sa blagodetima srpske železnice?

„Nažalost ne. Znaš, tonske probe i te dosadne stvari. U pravu si. Gde god da doputujemo, prva stvar koju uradim je kupovina dnevne  karte za tramvaj, autobus ili trajekt, i veći deo slobodnog vremena izmedju svirki provodim u javnom prevozu. Ali prvi utisak o vašem gradu je odličan. Kul je. Volim Novi Sad.“

Kapetane, hvala puno na razgovoru. Uživaj na festivalu.

„Hvala ti. Hoću. Ustvari, idem da spavam“

(Captain Sensible i ja smo razgovarali u okviru specijalnog programa koji je Radio Novi Sad realizovao sa festivala Exit . Emitovano na Radio-televiziji Vojvodine, Radio Novi Sad 08.jula 2017. godine)