Početkom avgusta na zagrebačkom igralištu Šalata prilično uzbudljiv koncert održao je australijski pab rock pank sastav Amyl & The Sniffers. Iako sam se nadao da ću ovaj bend videti u intimnijoj atmosferi nekog pank kluba, uspon ove četvorke nakon njihove poslednje ploče “Cartoon Darkness” proizveo je efekat hajpa i sportsko rekreacijski centar na zagrebačkom brdu primio je više hiljada pankera, rokera i radoznalih hipstera različitih generacija. Amyl i ekipa su klupski bend, ali se već godinama odlično snalaze na velikim binama, a mi Jugosloveni različitih boja gledali smo jedan aktuelan rok sastav, izuzetno popularan u celom svetu. Obično ove prostore pohode dinosaurusi i lovci na staru slavu, a ekipe na vrhuncu (ili na putu) slave ponekad navrate u Zagreb, veoma retko u Beograd, a i Novi Sad više nikada – bar kako sada stvari stoje.

Ja volim klub sa dobrim zvukom. Uživam kada me muzika i organizirani kaos koji stvaraju bend i publika oduvaju. Tako je bilo na beogradskom klupskom nastupu pankera High Vis, još jednog benda koji je na dobrom putu moguće mejnstrim popularnosti. Melanholični street punk sa elementima alternativnog roka i izvanrednim frontmenom kojem je hardcore očigledno prirodni habitat. Klupsku atmosferu poboljšao je i desant Novosađana na Dorćol u Beogradu – redak fenomen kakav nije viđen još od fudbalskog finala kupa kada su sudije i Partizan brutalno pokrali Vojvodinu. U povratku se pevala luzerska himna “Kad se neko nečem dobrom nada”.

Još lepše iskustvo desilo mi se početkom leta u Budimpešti kada su The Aggrolites pokazali sav raskoš rokstedija, prljavog regea i ska muzike pred 70 fanova. Pevač Džesi je još jednom dokazao da ga duhovi Vilsona Piketa ili Otisa Redinga i dalje zaposednu kada kroči na binu. Svaku notu je pogodio, a koncert je obeležilo i to da su Amerikanci otkrili madjarski Unikum, te da je frontmen vodio računa o frizuri, uredno se češljajući između pesama.

Dva različita benda koja zapravo potvrđuju moju tezu da bend (poput nekog sportskog tima) mora proći visinske, u ovom slučaju klupske pripreme, ne bi li bio spreman za elitno takmičenje i festivale poput Glastonberija ili Primavere. Pod uslovom da to želi, naravno. Shvatam da u jednačini komercijalnog uspeha učestvuje i viralnost, tj. vidiljivost na mrežama, menadžeri, ljudi iz medija i naravno sreća. Ipak, mišljenja sam da bar u rokenrolu moraš proći školu Druge lige zapad, kako bi igrao u prvoj.

Uzmimo primere tri alternativna sastava oko kojih se danas digla velika prašina. Noise anti-depresivci Idles su nekada bili najveći luzeri grada Bristola. Čitavu deceniju proveli su lutajući po lokalnim rupama više puta menjajući muzički izraz. Onda su uboli žicu 2017. sa albumom “Brutalism” i ostalo je istorija. Postpank pesnici iz Dablina Fontaines Dc danas su jedan od najpopularnijih bendova njihove generacije. Pre samo nekoliko godina marljivo su svirali širom Velike Britanije i Irske, uključujući i ulične nastupe ispred knjižara i prodavnica ploča. Amyl and the Snifers odlično su izneli 70ak minuta panka u Zagrebu i zaista se oseti da imaju utakmice u nogama, ali u slučaju australijskih rok bendova to je deo jedne šire priče.

Nerado navodim izvore ili bunare odakle mislim da je četvorka iz Melburna zahvatila inspiraciju, ali za potrebe ove priče iznosim sledeću tezu: Mislim da su oni pod uticajem tri pokreta: najpre klasičnog i veoma uticajnog australijskog panka, zatim feminističkog riot-girl pokreta koji upravo doživljava novi talas, i treće – naizbežan je uticaj pab-roka, o kojem će ovde biti reči.

Počeci rokenrola u Australiji tokom šezdesetih godina uglavnom se vezuju za kopiranje engleskih i američkih uzora, a najznačajnije ekipe te ere bili su the Easybeats i Bee Gees. Da, dobro ste pročitali, bend koji ste gledali u disko pantalonama dok vršte falseto refren “Stayin Alive” pre te čuvene pop faze bili su klasičan australijski rok bend. Sledi muzička tranzicija na progresivni i bluz rok kroz rad sastava Billy Thorpe and the Aztecs, Blackfeather, and Buffalo, ali ono što će zauvek promeniti australijsku scenu i učiniti je neodoljivom i autentičnom nije povezano samo sa rifovima, već i sa društveno-političkim promenama.

Australijski pab rok počeo je da dobija svoj prepoznatljiv oblik krajem 1960-ih i početkom 1970-ih, kada su promene zakona o izdavanju dozvola za točenje alkohola omogućile bendovima da nastupaju unutar pabova i barova. Pre toga, većina lokalnih izvođača svirala je u društvenim domovima ili crkvenim prostorima, gde se alkohol nije služio.

Prema svedočenju jednog vlasnika bara, tek krajem 1960-ih i početkom 1970-ih muzička scena u Adelaideu počela je da se razvija u punom smislu – čemu je značajno doprinelo ukidanje zakona o zatvaranju lokala u 18 časova, za šta se 1967. godine uspešno zalagao laburistički premijer Don Dunstan.
Lokali za svirku koji su postojali tokom 1960-ih, u vreme tadašnje muzike šezdesetih, uglavnom nisu imali dozvolu za točenje alkohola Tek kasnije, pred kraj šezdesetih, hoteli su počeli da uviđaju potencijal. Mesta poput The Findon i The Hotel Australia počela su da organizuju nastupe uživo. A onda je svaki drugi pab imao neki neki garažni bend ove ili one vrste.

Dok se britanski pab rok (Dr Feelgood, Eddy and the hot rods…) pojavio kao svesna, namerna reakcija protiv razmetljivosti progresivnog roka, australijski pab rok bio je specifično agresivan, težak i zasnovan na bluzu. Umesto par lokalaca koji su bez reči stvarali melanholičnu pa i depresivnu atmosferu za šankom, bendovi su se sada suočavali sa bučnim prostorijama prepunim ljudi. Muzika je morala da bude glasnija, sirovija i direktnija kako bi zadržala pažnju publike koja je razgovarala, dovikivala se i naručivala pivo. Pab rok bendovi spojili su bluz, boogie i energiju ranog panka, a kafane u kojima su svirali bile su škole australijskog rock n’ rolla. Niko od bendova te generacije nije svirao po arenama, niti su svirali van svoje zemlje. Oni su bili lokalni heroji kojima je publika stajala rame uz rame, a muzika je morala da bude glasna i direktna. Godine neprekidnog nastupanja uživo pomogle su da se oblikuju zvuk i identitet australijskog pab roka. Treba naglasiti i da je na povezanost publike i muzičara uticalo i zajedničko klasno poreklo. Zanatski i fizički poslovi, rad u ugostiteljstvu i studijski angažmani bili su uobičajeni načini na koje su muzičari uspevali finansijski da opstanu dok su nastavili da nastupaju. Rezultat svih ovih faktora je bila snažna kultura muzike uživo iz koje su proizašli mnogi od najpoznatijih australijskih bendova. Grupe kao što su AC/DC, Cold Chisel, Midnight Oil, pa čak i pop zvezde INXS usavršavale su svoj zanat upravo na pub sceni, pretvarajući te lokalne nastupe u temelj za nacionalni i međunarodni uspeh. Isti pristup možemo videti i kod savremenih zvezda poput Amyl, grupe Bad/Dreams i drugih.

Osvrnimo se na neke, možda manje poznate starije rok kuke, koje su oblikovale ovu autentičnu i uzbudljivu muzičku scenu. Lobby Loyde već je bio veteran australijske muzičke scene kada je u martu 1972. osnovao Coloured Balls. Šezdesete je proveo u bendovima The Purple Hearts, The Wild Cherries i Billy Thorpe and the Aztecs. Australijski novinar i muzikolog Ian McFarlene piše:

“Coloured Balls posedovali su istu onu vitalnu i direktnu energiju koja će četiri godine kasnije pokrenuti punk ofanzivu. Nije toliko reč o tome da su bili ispred svog vremena – Coloured Balls su jednostavno bili proizvod tog vremena. Kao i Radio Birdman nešto kasnije, Coloured Balls nikada nisu bili deo muzičkog establišmenta. U idealnom svetu, Coloured Balls bili bi prepoznati kao australijska verzija legendarnog detroitskog benda MC5 – samo bez njihovog političkog aktivizma”

Coloured Balls su bili predgrupa britanskim rokenrol legendama Marc Bolan i T. Rex tokom njihove australijske turneje u novembru 1973, a mesec dana kasnije objavili su svoj debitantski album “Ball Power.” Početkom 1974. album je stigao do 13. mesta nacionalne top-liste albuma. Ball Power i danas važi za jedan od klasičnih australijskih rok albuma ranih 1970-ih.

Australiju nije zaobišao fenomen grupisanja mladih u supkulture. Šta više, ovde je nastalo jedno urbano pleme kakvo niste mogli da sretnete u Evropi ili Americi sedamdesetih – sharpies. Iako delimično dele estetiku svojih prekookeanskih skinhead i mod vršnjaka, njihova moda u početku se ogledala u elegantnim, ali istovremeno strogim frizurama i modi pod uticajem Mediterana, koju su nabavljali kod lokalnih specijalizovanih italijanskih i grčkih krojača. Momci su nosili skupe krojene džempere (kardigane) i čizme sa potpeticom, dok su devojke nosile suknje „sunray“ kroja, kupljene u prodavnicama, i džempere od krupno pletene vune. Kako su generacije prolazile, odeća je postajala sve uže pripijena i šarenija, uz pojavu cipela sa platformom i nešto duže kose, koja je ponekad bila farbana ili oblikovana u takozvane „pacovske repove“ (rat’s tails). Sharpies su slušali hard blues, boogie i pab rock. Fanatično su pratili bendove Billy Thorpe & The Aztecs, Coloured Balls i Cold Chisel, kasnije i Rose Tattoo, odnosno u ranoj fazi AC/DC.

Kako je na koncertima bendova sve više dolazilo do nasilja između različitih sharpie i protivničkih grupa, mediji su optuživali Coloured Balls da podstiču nerede. To je dodatno oslabilo volju benda i njegovu odlučnost da nastavi. Loyde se jednostavno povukao zbog nasilja i medijskog pritiska i tiho je raspustio bend, mada se i danas smatra australijskom rok legendom.

Iako navedenu supkulturu i način sviranja hard blues i pab rok bendova ne bi povezali sa glam rok scenom, naročito ne onom u Engleskoj, u Australiji je bilo drugačije. Nastup uživo bio je središte kompletne muzičke scene. Bendovi su neprekidno putovali između gradova, vraćajući se iznova u iste lokale. Dobra reputacija kvalitetnog benda uživo mogla je brzo da se proširi usmenim putem i pomogne grupama da izgrade vernu publiku. Sastav Rabbit svirao je žestok, ali i komercijalan glam-boogie. dok su se članovi benda oblačili u raskopčane svilene bluze, helanke od spandeksa i čizme sa platformama. Predvodio ih je Dave Evans, prvi pevač AC/DC-ja, dakle pre Bon Skot ere. Pošto su lokalnom scenom potpuno dominirali prigradski „beer barns“ – australijski glam izvođači morali su da imaju istu tu glasnoću i energiju kao tradicionalni pab rok bendovi samo da bi opstali pred publikom. Bon Skot je, recimo, čuveno nosio šminku i minđuše, a čak se jednom na televiziji pojavio obučen kao učenica. Školski kostim Angusa Younga predstavlja svojevrsnu formu teatralnog glam nastupa, koju je koristio kako bi se istakao u pubovima. Kojoj god rokenrol struji da ste pripadali u Australiji morali ste svirati brzo, glasno, trpeti uvrede publike i preokrenuti sve to u svoju korist humorom.

Upravo je humor još jedna stvar koja čini australijske bendove neodoljivim, i to od početaka AC/DC gde vidimo Bon Skota kako flertuje sa kamerom sve do Amy Taylor i njenog zadirkivanja svog benda i zagrebačke publike. Ako zavirimo u rečnik australijskog slenga, ističe se jedna reč – “larrikin”. U australijskoj kulturi, larrikin je termin koji opisuje osobu koja prkosi autoritetu, prezire pretencioznost, ali sve to radi sa šarmom, drskošću i izraženim smislom za humor. Ovaj specifičan stil humora je drzak, prožet radničkim mentalitetom i duboko ukorenjen u istoriju ove zemlje. Spaja cinizam prema sistemu sa toplinom i drugarstvom. U Australiji je društveni greh broj jedan ako pokažeš da misliš da si bolji od drugih. Zato larrikin humor podrazumeva brutalno, ali simpatično ismevanje sopstvenih mana, neuspeha i fizičkog izgleda. U australijskom pabu, uvreda često može biti znak dubokog prijateljstva. Nazvati najboljeg prijatelja nekim pogrdnim imenom, ali sa osmehom, vrhunski je dokaz bliskosti. Ovaj princip su bendovi 70-ih koristili u komunikaciji sa svojom publikom – provocirali su ih sa bine, a publika im je uzvraćala istom merom. Uz nesumnjivi talenat i žestoku svirku, ovaj princip je proslavio australijske muzičare.

Čuveni britanski producent Nick Launay proslavio se revolucionarnim studijskim radom u eri postpanka osamdesetih. Jedan od njegovih najranijih poduhvata bilo je ponoćno snimanje singla “Release the Bats” tada još uvek malo poznate grupe The Birthday Party. Nick Cave i Mick Harvey su mu izgledali kao vampiri te noći kada je snimano, iako termin goth u to vreme nije još uvek bio popularizovan. “Vampri sa izvrnutim smislom za humor”, opisao ih je Launey koji se nakon toga zaljubio u Australiju. Doduše, imalo je to malo veze i sa tim što mu je supruga postala čuvena australijska radijska novinarka. Launay je prvenstveno poznat po svom strastvenom pristupu snimanju, sa naglaskom na sirov zvuk i hvatanje atmosfere. Ne čudi onda što je karijeru nastavio radeći sa The Bad Seeds, Midnight Oil, Grinderman, The Church, The Living End, Silverchair..

2024. ovaj veteran audio montaže i produkcije dodao je svoju magiju na album “Cartoon Darkness“. Uz larkinovski bezobrazluk frontmenke Amy Taylor, beskompromisni i zabavni pab rok/pank benda, estetiku i modu koja je omaž Australiji 70ih, uspeh nije mogao da izostane. Zato sam Amyl and the Sniffers morao da gledam pred više hiljada ljudi, a ne u pabu. Malo sam zakasnio. Ali stižu novi bendovi iz pabova Novog Južnog Velsa, Virdžinije i Kvinslenda.